Hronika
Izbor i priredila: Jasmina Luboder Leković
Usput su se raspitivali za cijene žita. Suljo, manirom iskusnog trgovca, praveći se važan pred Osom, zavlačio je ruku u otvorene džakove pune žita i otud, u stegnutoj šaci, izvlačio po nekoliko duguljastih zrna pšenice. Treskajući zrna na dlanu pregledavao ih je prvo mirišući ih, a kasnije i grickajući po jedno od njih. Raspitivao se za žetvu, pitajući da li je žito lansko ili preklansko. I sve tako, od džaka do džaka. U velikoj gužvi na pijaci sretoše prvo Ibra Fetahovića, koji je bio sa svojim rođakom Džemom Nakinim, a kasnije i Halka Lubodera.[…]
– Hajde da malo odspavamo. Možda ćemo i mi nešto lijepo sanjat. Treba sjutra poranit, čeka nas put, čeka nas -Stubica- predloži Vejsel sa osmijehom na usnama.
Ljudi ga poslušaše i mnogi polijegaše na vreće žita, pokriše se konjskim ćebadima i pospaše. Suljo i Oso se nasloniše jedan na drugog. Halko i Amir se ne pomjeriše sa mjesta. Ostadoše da pričaju i da sjede ispod bukve. Malo dalje od njih bili su Džemo Nakin, Ibro i Hika. Njima se pridruži i Šemso. Džemo jedva čujnim glasom poče da šapuće Ibru i Hiki:
– Meraklija je ovaj Halko. Pravi je bekrija. Neće on sebe nikako da zaboravi. Umije i kada je najteže da se razveseli. Šutljiv je on neki čovjek, ne voli da priča, a imao bi šta. Mnoge je on, koji su išli ovim putem, spasio. Ufati ih studa i zima pa ljudi hoće da se pomrzaju. Kreni ljudi nespremni, a ubije dalga po planini, iznenadi ih. Pogube se oni sa puta i hoće da se smrznu. A ovaj Halko ih spašava.
– Čuo sam da je spasio Hasa Ešefagina – reče takođe tiho Ibro da ne bi uznemirio one koji su legli da malo odspavaju, kao i one koji su ostali da sjede pored vatre.
– Jeste vala, on i Bog ga spasiše. Haso mi je pričao kako je to bilo. Tada Halko nije bio sa njima u karvanu kada su se vraćali iz Peći, već je izbio sa druge strane, od Kule. A dolje ka Štavnoj ubila mećava i samo zamotava. Oni što su imali bolje konje i koji su bili bolje obučeni, probijaju se kroz taj kijamet i vode računa samo o sebi. A Haso sa slabim konjem, a i nespreman za rumu kakva ih je uhvatila, ni sam ne zna kud ide. Sam, ostavljen od svih, počeo da se koči. I rođaci naši, nejse koji, i oni ga ostavili da se sam bori. Pa ako uspije – dobro je, a ako se smrzne – nije imao vijeka, sudbina mu bila da ne pretekne. Eto, svi se spasiše, a on ne moga. Uhvatila mu se kostriješ po obrazima i po čelu, ispružio ruke naprijed i kao da nešto pipa njima, pokušava da stane na put i da krene. Noge mu klecaju i posrće dočekujući se na ispružene ruke. Sve teže i rjeđe ustaje sa snijega. Sve duže i duže se zadržava na rukama i koljenima, a i brže pada. Ruke počele da mu klecaju u laktovima tako da pada u snijeg prsima i čelom. U to izbi Halko i podiže ga na noge. Prihvati ga pod ruke i ponese do jedne zavjetrine i vrati ga u žive. Spasi mu glavu.
– I meni je to pričao – tiho se oglasi Ibro.
– I nije to da je spasio samo Hasa našega. Spasio je on mnoge ljude. Bio je zadužen da čuva ovaj put i da pazi da se ko ne smrzne. Znaš, svaka planina uzima kurban, žrtvu. Ranije nije bilo zime a da se neko ne smrzne. Svake godine sal se čuje, smrzo se taj, smrzo se onaj. Počne priča kako je neko prije tri-četiri dana krenuo iz Rožaja za Peć, uhvatilo ga usput loše vrijeme, i tamo još nije stigao. Nije uspio da se probije i smrzao se. Alahtiber se smrzao. Organizuj se odovud potjera da ga traže. Rodbina i familija se nadaju da će ga naći živa. Možda da se negdje sklonio pa ne može da javi da je živ. I krenu ti oni tako da ga traže. Po nekoliko dana ni ta potjera ne može da pređe preko planine. Moraju da pričekaju da se vrijeme smiri, jer po lošem vremenu nema prohodnice. Da bi prošao moraš da riskiraš svoju glavu, a ljudi bogami to neće. Pa neka im je i najbliži svojta, dok se ne promijeni vrijeme niko ne ide dalje. I tada, a kada se proljepša i krene naprijed, ta potjera naiđe na kakav trag, nejse, opanak ili tako nešto, kakvu tranju. I tu u blizini nađu i smrznutog putnika. Toga siromaha ako mogu donesu ovamo u Rožaje, ili ako je bliže spuste ga s one strane u Radavac i ukopaju ga. Ili ga ukopaju tu gdje su ga našli. U svim tim potragama, bez obzira ko je i šta je, onaj za kim se traga i sumnja da se smrzo, Halko ti je uvijek bio prvi.
– Svašta se dešavalo na ovom putu – potvrđivali su Ibro i Hika Džemovu priču. – Dugo se ovuda ide, ne od juče no odvajkada. Bilo je gladnih godina i loša vremena pa su ljudi, da bi preživjeli, ne obazirući se na planinu nespremni kretali da obezbijede po nešto za familiju da se preživi. A ovamo ih uhvati dalga i kijamet i oni se pomrzaju. Neke od njih su konji spasavali. Konji su otporniji na hladnoću od ljudi. Ljudi bi im se priljubili uz glave i disali njihov vreli vazduh koji su ispuštali iz usta da se ugriju, tim toplim ispuštenim vazduhom su zagrijavali promrzle prste na rukama i krv u žilama koja bi tako ugrijana kružila njihovim tijelom.
– Čuo sam za to, no hajde da malo zaspimo – predloži Džemo i sam se čudeći ovoj priči koju su baš sada našli da pričaju, a evo već nekoliko godina kako njih dvojica idu za Peć pa su imali nebrojeno prilika da pomenu sve ove slučajeve.
