Književni susreti „Ibrahim Hadžić“
Piše: Jasmina Luboder Leković
Književni susreti „Ibrahim Hadžić“
Svi prolazimo.
Iza nas ostaje samo ono dobro što smo drugima ostavili.
Umjesto poetskog epitafa, ja ostavljam obećanje:da će moje Rožaje, pod našom Hajlom, dobiti Književne susrete „Ibrahim Hadžić“.
A drugima ostavljam obavezu da njegovo ime sačuvaju i u nazivu ,makar, jedne rožajske ulice.
Dug prema velikima ne vraća se riječima, već djelima.
Kao znak poštovanja, ostavljam ovdje tri njegove pjesme, da nastave da žive tamo gdje književnici nikada ne odlaze: u riječima i srcima čitalaca.
PRVI PUT S MAJKOM NA SVETSKOM FUDBALSKOM PRVENSTVU
Dok gledamo kasno uveče prenos na TV – u
Fudbalske utakmice sa Svetskog prvenstva
Između Španije i Hondurasa,
Moja devedesetogodišnja majka i ja,
Ona s podeljenom pažnjom između pletenja čarapica
Za neko buduće dete koje će se roditi u komšiluku
Ili negde dalje, tek
Da ga sačekaju i da budu dar od jedne prastare bake,
I mene koji pokušavam da se udubim u igru,
Ona, tj. moja majka, koja je rodila četiri sina
I koji su svi za fudbal imali obe leve noge,
Pita, pošto je utakmica poprilično odmakla,
Ko igra ovo?
Španija, majko.
Ona Španija koja je nekada proletela Arape i Jevreje
Sa Pirinejskog poluostrva,
A ubrzo potom osvojila i kolonizirala pola sveta,
Pa i Honduras,
Zemlju koja je večeras na sportskom polju
Bije bitku s kolonizatorom.
Nisam čula za Honduras. Ne zna gde je to, kaže.
To je u Americi, u Južnoj Americi, tamo gde rastu banane,
Tamo gde su živeli Indijanci,
Onaj narod kojeg su kauboji u filmovima neprestano pobeđivali,
Onaj nesretni narod za koji smo mi
U bioskopu navijali,
Jer smo Indijance doživljavali kao svoje.
A ko su bijeli a ko crveni?
Između nekoliko okrenutih redova iglama u čarapi,
Pita.
Crveni su Španci
A beli Hondurašani.
Čini mi se da ovih crvenih ima više.
U prvu si.
Čini se da ih ima više
Jer im je više stalo da pobede da više trče,
Svuda stignu.
A ima ih podjednako.
A zašto ovaj ne udari loptu?
Je li se umorio?
Vidi kako stoji i dahće.
Ne, on čeka da mu sudija dade znak,
Da mu dozvoli da puca penal.
A što je ovaj narod ovako obučen?
Ko su oni?
To je publika.
Tako se publika maskira.
Oni podržavaju svoj tim vikom,
Mahanjem zastavama,
Duvanjem u trube vuvuzela
(U one trube
kakve sam ja pravio u proleće od mlade vrbove kore,
sećaš se?)
Oni su se obukli šareno,
Ili su se premazali po telu
Bojama svoje zastave.
Moja majka odlaže pored sebe čarapicu koju lete,
Gleda me pravo u lice,
I puna nekog skrivenog besa
Štnu klupko koje se motalo oko njenih nogu
I reče:
Ž’o mi je što bar neko od vas braće nije postao fuzbaler,
No ste se svi dali na umetnost.
Pa niko za vas ne zna.
NOBELOVA NAGRADA
Sanjao sam da ste mi dodelili
Nobelovu nagradu
Ali ne za književnost
Već za psihologiju.
Dokazao sam vam
Ono što je Avicena
Odavno kazao:
Ako probudite moj duh
Koji spava u knjigama,
Probudiće i on vas.
ZA KRAJ O POEZIJI
I onaj koji ovo čita
Biće nula,
Kao što će i ovaj koji piše
Biti ništica.
A tek papir?
A tek papir?
Biće pepeo
I prah.
I kada se to troje spoji
I zalije vodom,
Uz tajnu formulu vremena,
Nastaće fosil.
I radoznali android,
Čeprkaće po okamenjenom pepelu.
Prinosiće očima
I nosu artefakt, zrnce koje sija.
Izvor fotografija: Istorijski arhiv „Ras“ Novi Pazar, arhivski fond: Gimnazija Novi Pazar.